“Osećanje lične vrednosti može cvetati samo u atmosferi u kojoj se individualne razlike cene, greške tolerišu, komunikacija je otvorena, a pravila fleksibilna – u atmosferi kakva se nalazi u dobrim porodicama.” – Virginia Satir
Razmislite na trenutak kako vi reagujete kada se vaša deca ne ponašaju kako vi želite. Da li je vaša reakcija srazmerna njihovom prestupu? Što je još važnije, da li vaše reakcije uspevaju da promene njegovo ponašanje? Ako ne, šta je obično vaš sledeći korak da to ponašanje promenite?
Jeste li ikad “preterali” u svojoj reakciji, pa ste i u svojim i u očima svog deteta izgledali kao zlikovac? Velika je šansa da je odgovor na ovo poslednje pitanje potvrdan. Do preterane reakcije na neki dečji nestašluk uglavnom i dolazi zbog toga što odrasli i deca ne komuniciraju na isti način i ako se detetu obraćate kao odrasloj osobi pritom očekujući da vas ono razume, nećete postići ništa.
Komunikacija je nešto s čim se ne rađamo – komunikacija se uči (OVDE možete preuzeti i besplatnu knjigu Slavice Squire o značaju komunikacije i njenom usavršavanju). Bebe od odraslih uče sve aspekte komunikacije, a to ne uključuje samo reči. Štaviše, prema procenama Virginije Satir, koja se ubraja u najpoznatije porodične terapeute svih vremena i koja je se smatra jednim od utemeljivača NLP-a, dete tokom komunikacije razume svega sedam odsto verbalnih signala koje mu roditelj u tom trenutku upućuje, dok 38 odsto informacije prima iz njegovog tonaliteta i čak 55 odsto iz govora tela. Pošto ljudi nesvesno podižu ton, menjaju govor tela dok govore, nije dovoljno da se samo rečima obraćate detetu – morate voditi računa i o drugim aspektima vaše komunikacije, kako detetu ne biste slali oprečne poruke. Recimo, ako kroz zube promrmljate: “Naravno da te volim”, dete vašu izjavu neće shvatiti kao izraz ljubavi.
Odgovornost komunikacije sa detetom leži na roditelju. Dakle, ako kažete nešto i deluje vam da vas dete nije razumelo, nemojte ga kriviti zbog toga, samo smislite drugačiji način da mu prenesete neku informaciju. Prihvatanjem odgovornosti roditelj postiže mnogo bolje rezultate u promeni dečjeg ponašanja, nego kritikovanjem i prebacivanjem krivice na dete.
Kojim “jezikom” govori vaše dete?
Ono što vam može pomoći u pronalaženju zajedničkog jezika sa vašim detetom je da otkrijete koji je njegov dominantni sistem reprezentacije.
Svaki čovek kreira reprezentacije sveta koji nas okružuje koristeći pet osnovnih čula – vid, sluh, dodir, ukus i miris. Naše misli su u našim glavama kodirane kroz slike, zvukove, osećaje, pokrete, mirise i ukuse. U vezi sa tim, razlikujemo i tri velika sistema reprezentacije – vizuelni (slike), auditivni (zvukovi) i kinestetički (osećaji, dodiri, pokreti, mirisi i ukusi). Svi ljudi koriste sva tri sistema reprezentacije, ali je jedan u većini slučajeva dominantan. To čini da razumemo one koji su nam slični, a u disharmoniji smo sa različitostima. Recimo, ako ste vi „vizuelac“, odnosno, oslanjate se na vizuelni sistem reprezentacije, lako ćete se razumeti s detetom koje ima isti način obrade informacija, ali ćete teško naći zajednički jezik, ako je vaše dete kinestetičar.
Poznavanjem komunikacionih tehnika koje odgovaraju ovim reprezentativnim sistemima možete sebi olakšati ne samo komunikaciju s decom, nego i s odraslima, koji nemaju istu vizuru kao vi.
Nekad je potreban samo zagrljaj
Kad razgovor sa detetom koje nije u najboljem raspoloženju ne urodi plodom, vreme je da pređete s reči na dela, a pritom ne mislimo na fizičko kažnjavanje! Nekad je potrebno da dete samo jako zagrlite ili na neki rugi neočekivan način prekinete njegovu malu “predstavu”.
Postoji još jedan možda još zabavniji način – kad se dvogodišnjak baca po podu zato što mu ne date čokoladu, lezite pored njega i oponašajte ga. To će ga toliko iznenaditi, da će smesta prestati sa teatrom.
Za svaku akciju postoji adekvatna suprotna reakcija, pa ako želite da promenite ponašanje svog deteta, prvo promenite svoje.
Iza svakog ponašanja stoji dobra namera
Mnogi sukobi na relaciji roditelj – dete javljaju se zbog toga što se mališani ponekad ponašaju bizarno ili čak destruktivno. Međutim, jedna od premisa NLP-a je da iza svakog ponašanja zapravo stoji pozitivna namera, a to važi čak i za neproduktivna ili naizgled “loša” dela. Na roditelju je da otkrije razlog određenog ponašanja svog deteta i u njemu uvidi dobru nameru. Takođe je važno da se jasno razgraniči ponašanje od osobe i da dete ne poistovećujemo s njegovim eventualnim “nevaljalstvima”.
Umesto da urlate na dete kako je “bezobrazno” i “nevaljalo”, kritikujte njegovo ponašanje – “Volim te, ali ne volim kako se sada ponašaš”.
Deca se ponekad ponašaju loše samo zato što se nalaze u okruženju koje ih sprečava da budu najbolji što mogu. Kada ih izmestite iz tog okruženja, menja se i ponašanje.
Virginia Satir predlaže da roditelji brzo reaguju kada primete nešto što nije kako treba u njihovoj porodici, baš onako kako bi reagovali da im se upali neka crvena lampica na komandnoj tabli automobila. Dakle, kad nešto ne štima u vašem odnosu sa detetom, zaustavite se, ispitajte zašto je to tako, razmenite mišljenje s partnerom ili drugom osobom bliskom vašoj porodici i razmislite šta se može učiniti. A mogu učiniti mnogo toga.
Ukoliko želite da saznate kako možete da unapredite komunikaciju, ne samo sa vašom decom, nego i svima ostalima, kako da steknete samopouzdanje kao roditelj i oslobodite se griže savesti i ograničavajućih uverenja, koji vas sprečavaju da postanete najbolja verzija sebe, pravi je trenutak da se prijavite za NLP Practitioner, jer svima vama koji se prijavite do 10. avgusta i depozitom rezervišete svoje mesto, dajemo NA POKLON NLP Starter, prvi dvodnevni modul ove edukacije! Više o akciji možete pročitati ovde.
“Svaka reč, izraz lica, gest ili potez roditelja šalje detetu neku poruku o njegovoj sopstvenoj vrednosti. Tužno je što mnogi roditelji ne znaju kakvu poruku šalju.” – Virginia Satir
